Енигма Мрезге


Полигон за сакупљање самородног злата

..
..

УМЕСТО ПОГОВОРА (будућој књизи „Moara parasita:Лице“


БЕСМРТНЕ ЗАБЛУДЕ
Наставак фуснота или неколико неопходних напомена
 
Прича о предисторији и историји књиге MOARA PARASITA, која у коначном облику излази као посебна и прекомпонована, тек сада, прича је о бесмртности заблуда. Нисам сигуран – као Шкловски – да украшавају и узвисују живот! Зар, на пример, ова околност  око стварне предисторије и историје узвисује и украшава?
Рукопис књиге MOARA PARASITA био сам понудио издавачу, који је објавио моју књигу ЗЕМЉА НЕДОЂИЈА (БИГЗ, Београд, 1993). Рукопис је прошао кроз читаву шуму верзија да би стигао до оне, коју сам 28. августа 1995. године предао издавачу.
Прошли су месеци, а издавач се није оглашавао. И ја сам у четвртак, 6. јуна 1996. године отишао да видим шта се дешава са Рукописом. И видео сам: рукопис је извучен из старог редакцијског ормана (из гомиле других рукописа).
„Уредници су то читали, погледали, па сам ја опет залепила“, рече секретарица. (Она је извукла из редакцијског ормана, велики жути н е о т в о р е н и коверат и пружила ми га. )
Наравно, наравно, рекао сам.
„Много рукописа добијамо, али их ми чувамо. . . и враћамо… ако… Све то кошта. Поштарина је скупа“.
– Баш одлично! Ево, ја ћу Вам уштедети поштанске трошкове!
„Ви желите да повучете рукопис?“ Ништа нисам одговорио, али сам рукопис, тј. велики жути неотворен коверат сместио у ташну. У трамвају бр. 12, касније, отворио сам коверат. Прелистао рукопис. Био је откуцан писаћом машином. На крају је било и писмо упућено двојици уредника, написано мојом руком.
Прочитано?
– Наравно, наравно!
Уредници имају преча посла и обавезе. Имају и неке написане књиге. Имена тих уредника су у мојим дневницима. . . ( Лабудово брдо, 8. јуна 1996. )
*
Упркос свему, Судбина је према мени била благонаклонија, верујем, него према Гогољу и Исидор Секулић.
Обоје су последњих својих дана живота на земљи палили – шта?своје најбоље рукописе.
Ја сам покушавао да схватим и оно што пишем и оно што сам већ написао.
„Уметност не може да промени свет, али она хоће да промени свет, зато што га она сазнаје; али, бојим се да у оним хартијама које је Гогољ палио није било никаквог излаза : зато су и гореле у ватри. Коњи чијим се описом завршава или скоро завршава поема МРТВЕ ДУШЕ, ти коњи не могу да уздигну душе зато што душе морају да поверују у лет, да са себе збаце мртво тело да би васкрснуле. Сетите се кола. Подсетићу на друге коње. Чеховљеве коње, који су возили свештеника, дечака чије сам име заборавио, још некога, а каруце којима путују, а те каруце су верна копија Чичиковљеве бричке. Тек што сам предложио да се упореде ови редови. Зашто сам то учинио? Не знам. Само осећам да се присећате Чехова који је Гогоља називао краљем степе. Познати коњи, савладан цитат, покушај да васкрсне цело човечанство остварује се тиме што дечак гледа степу коју је Чехов изнова описао – после Гогоља…“ (Шкловски, ЕНЕРГИЈА ЗАБЛУДЕ, стр. 338 – 339).
*
Возови уметности нити стоје, нити одлазе. Имају свој живот,своје време, своје ваздушне линије. Превидели су много тога, покушавам ли ја то опет да нађем извесно разумевање за те сероње ?- та реч тако дивно пристаје свим тим купљеним јефтино бешчасним индивидуама, тим надуваним балонима Наметног века са позамашним књижевним биографијама. Шкловски је волео места где су се књиге рађале, како сам каже, и волео је највећег војсковођу сижеа, пролазио је кроз задње редове његове војске и, како сам каже, упознао је његовог дората. ЕНЕРГИЈУ ЗАБЛУДЕ, МОНТАЖУ, „књижевност у највишем смислу те речи“, монтажу „онога онога што остаје да живи у књижевности„.
Нису схватили, нису чак ни покушали : усуђујем се рећи – нису чак ни прочитали! Јер су, изгледа, са ВОЗА УМЕТНОСТИ, сишли на некој успутној станици (можда још онда кад су објавили своје прве књиге?), и утопили се у бари на некој успутној постаји.
Беше то неко мутно време, пред бомбардовање Србије. Критичари су се више бавили другим мојим књигама, пре свега романима, мада ни њима не у довољној мери, што је опет природно и очекивано. Издавачи ме нису респектовали.
АРХИВ У ОСНИВАЊУ, 1 – 5, започео је излазак из блиставих заблуда широких размера, зато се о тој књизи ћути, зато се ћутало, зато је сатерана била у почетку у запећак малих тиража! Тзв. модерна српска поезија друге половине Наметног века остала је као збачена (змијска) кожа која се може предати у неки од музеја, пошто овај народ нема Музеј књижевности и воштаних фигура…
Не, не допада ми се да седим за својим радним столом и да одлепљујем тзв. модерну српску поезију друге половине Наметног века, као фластер од своје длакаве ноге! Иако сам толико времена страћио на српску културу и поезију 20. века. – Овде још нико није сакупио све анегдоте о – томе : како су објављивани или одбијани рукописи књига, како су се делиле шаком и капом књижевне награде, привилегије. Како се улазило у САН, етц.
Највећа анегдота – то је српска модерна поезија Наметног века! То је конфесија. Анегдоте треба истраживати, скупити; ако ни због чега другог а оно зато што мире са стварношћу…
Како је српска култура била покрадена 1938. године. Или 1945. године. Или 1960. и неке? Да би се српска поезија извела на нормални развојни пут, потребно је да сви Срби песници, па и они најхваљенији, најсујетнији, сви до последњег, изађу из региона бесмртних заблуда.

*
Генерације које су прошле кроз богонапуштеност, кроз унутарње богоотуђење, безбожнички атеизам, пример су језивог српског живог средњовековља. Бајатост је њихова конституција.
Мољци су прогризли њихове књиге, које су им објављивали њихови уредници, као плишане јастучиће. Запуштена, ретардирана Србија, она којуникада нико није проветрио ( па ни Наметни век – тоталитарне идеологије, фашизам, комунизам) – оглашава се гласовима оних који нису разумели логику ни свога развоја, ни развоја српске поезије – колико ту стварно има песника?
Богоборци су смислили демократизам писаца, тиме су испирали мозак генерацијама.
Књижевници и фарисеји су Србију повукли на дно. Чак и у овом тренутку, када сам се одлучио да својим ретким и малобројним читаоцима предам „Moaru parasitu“ у коначном облику, и овде као у Русији, догађа се нешто гротескно:
„Средњовековље без средњевековних симбола вере, оваплоћено у ликовима некоме веома блиских људи, не узима се у обзир приликом разговора о држави, где се шепуре, на француски начин обасјане, фасаде стаљинске архитектуре, које усред савремених насеобина делују као неки италијански град“.
Српска поезија после Винаверове смрти (шеседесетих), до те мере је лишена иницијативе, приклонила се нестваралачким илузорностима и, неспретности, несабраности, ситним душама,талентима и обожаваоцима.
Србија је у другој половини Наметног века потонула у наметне илузије, потонули су и песници, јер је то постало нормално стање њихове свести.
Погледајте све те антологије, не само антологије удворичке поезије – све су то егземплари, јунаци из бајке. Митско – бајковита димензија Србије Наметног века је – страховита. Загребите било ког песника српског Наметног века, и оне такозване највеће, и наћићете – Циганина, који хвали свога коња, каријеристу, повијену кичму.
Ко је од њих отворио вене шизофреној Србији Наметног века, нормални и природни доток уверљивој српској поезији? Ко је од њих рањен или задобио барем неку чворугу на линији прскања Наметног века и епохе Хокус – покуса?
Свако од њих има своју њушку, или ако је нема – потрудио се да је стекне,и у томе успео. Једино и понајвише у томе је успео!…
Када се то и где Србија расипала памећу и осећањима у току Наметног века? У том мутљагу који називају српском културом 20. века, талентоносци су се давили, или били придављени.
Најистакнутији представници у поезији Србије Наметног века су глумци трећеразредних улога. Један је од њих предложио да се играју жмурке, неко ко је био дух овог гњилог поднебља – не Пушкин, Достојевски, већ – партијски магарац, догмат првог реда. Не – дух. Не – шаман. Нертикулисан човек, љубитељ жмурки.
Модерна српска поезија („надреализам“, „клокотризам“, будализам,…….) – то је гроктање; ко грокће, он је модеран. Ко не клокоће, нема шта у поезији да тражи. Песници, који су тобож били обновитељи српске модерне књижевности, као послератни уредници држали су у шаци ту модерну братију, као што су и њих држали у шаци…
Већина је помрла; да, да, нису се они бојали смрти, кажу; они су умирали од страха од ремонта небеса.
Српска поезија Наметног века – то је пакао и регион вечитих поправки. Ту је све тако натруло и пре него што је успело да сазри; зар ту шта има да се поправља, зар није боље почети испочетка?
Постоји бајка и мит о модерној српској поезији Наметног века; и приглупи и премудри читаоци кљуцкају ту бајку и тај мит и настављају да живе у њој.
*
Земаљска Србија Наметног века и њена „поезија“ је – егзотика. Царевац је био убедљивији уметник извођач, од понеких „песничких“ виолина на самом крају Наметног века (С. Митић је умро на време, а Д. Ерић је постао уредник – замислите – „Нолита“!). Милосав Тешић је успео на крају Наметног века да освоји све књижевне награде, не зато што воли бандитску арому живота, и не само зато што је типичан пример локалне српске егзотике, фолклора и апологије шљивовице, већ зато што Србија и српска поезија Наметног века почива на бешчашћу!
Зашто се у српској „култури“ и поезији Наметног века боје, као Руси Јевреја,оних песника са маргине? Нетрпељивост према талентоносцима и онима који цепају пањеве са чворовима као лозинка обједињује многе српске песнике, оне успешне.
Ко каже да су они глупи? Промућурни су. Пију крв истинске српске будућности и поезије. Овде нема разговора, сусрета на врховима. Врхови српске поезије Наметног века су у катакомбама, у боксовима пакла.
Поезија и песници Наметног века су сувише огрезли у близини власти, корумпираности. Свако је од њих у своје време имао плодотворне сусрете са ђаволом и са правим живим властодршцима (дебејцима).
Сећање ми није кратко. Сећам се толиких књижевних вечери, толиких надрканих песника, бардова и њушки, ћурана који се оглашавају, као страшила. Додијали су ми бардови у позоришним костимима паланачког тријумфализма.
Док сам писао, најглавнији део „Архива у оснивању“ (пре свега, Мoaru Parasitu и CADIS. После свега ), док се распадала архитектура Наметног века, док се све распадало, па и фарса модерне поезије, модерне уметности, тумарајући књижевним подземљем Наметног века, боксовима пакла, мрачним лавиринтом, ишао сам према средишту тога лавиринта, сударајући се са креатурама, сенкама и страшилама, мртвим душама – пре свега.
На том попришту је израстала главнина лирика  Мoare Parasite*.
*
Та књига, у свом коначном облику, овде, сва од понирања везаног стиха, стварана годинама и далеко од очију јавности, објављује, на свој начин:
Дошло је време да богови и полубогови Наметног века, политички бандити и песници оду у пензију!
Лудило и распамећеност Србије довело је на власт – фантастичну бирократију. Пуцао је њима прслук за српски народ – научили су да је народ ђубре. Најавангарднији и најмодернији песници су – типични представници конзервативизма.
Зашто песници послератне песничка Тројке, да не наводим друге, нису постали заиста и велики песници? То је смешно питање. Непотребно.
Зна се одакле потиче духовност (из губитништва!). Тзв. велики песници Наметног века не припадају стваралачким личностима усправног држања.
Припадају страшилима. Припадају (несрећним) добитницима Наметног века.
Ма шта покушавали да докажу из петних жила актуелни уиниверзитетски професори књижевности – пре свега они који предају ( тобож предају!) 20. век српске књижевности.
*
Досадно је међу тзв.  ауторитетима и надуваним величинама Наметног века – нема расапа мозгова. Нема искрености.Афирмисали су их онинајгори.
Они што су методично истребили оне најбоље међу Србима, или их екскомуницирали за сва времена, или их сатерали у злогласне логоре. Поверовали су у модерну поезију која лаже повлађујући свим својим измишљотинама.
Где су докази. Чинило се да су  добро сакривени, скоро уништени.Па ипак, нешто је претекло. Узмите случај, недавно обелодањен, шесдесет година после крађе рукописа књиге о српским реалистима,  Ве Глигорића и Живомира Младеновића, стравичан доказ о аутизму српске културне и књижевне јавности.  Доста има наследника Ве Глигорића, пресвучених, деструктивних, себичних и кратког памћења, али хитрих кад треба ударити подмукло. Припадају скоро нераскидивом ланцу српске редуковане културе и несреће. Можда је понеки од њих промумлао нешто о подземном комешању интелигенције у катакомбама и боксовима пакла. Они су се курчили, народски речено, и њихова суштина је у мајмунисању, калкулисању. Они су као и народ коме припадају, склони бешчашћу.
Курчили су се, да, гурали се у центар српског живота, неки су од њих били сасвим у центру, станујући на неком од оних брда са летњиковцима; волели су центар, зато што је он мучан, узбудљив, страшан, прљав, безнадежан.Центар је и у Србији, као и у Русији
Наметног века био ПАКАО.
 *
Ко размишља о будућности српске поезије – поезије која би требало да дође и да се пише у 21. веку, не може да прескочи концепцију будућности Србије, њене економије и културе, не може а да не заплеше, као Грк Зорба, сиртаки на леду, у неславним рушевинама српске културе и поезије Наметног века...
Мислио сам да напишем кратку историју српске поезије 20. века, али сам се на време опаметио и одустао. Срби, па и писци књижевних историја и тобожњих развојних проблема српске поезије, више воле добре анегдоте.Српска књижевност 20. века, и уопште, живи заправо у анегдоти!
Анегдота је – причица – о неуспелом животу. Овде су писци, имали успеха, о – хо – хо! Неанегдотске књиге о тим њиховим силним успесима тамне и бришу се брзо. MOARA PARASITA  неанегдотска књига.

__________________________________
*
…Ниједан од рукописа којем сам се икада посветио није захтевао тако велику концентрацију и тако опасну напетост сваког нерва у мозгу. Био сам близу тога да се злоупотребљавани нерви коначно побуне и да доживим потпуни колапс, можда у тренуцима када сам био на крају једног рада?…
Спасли су ме тога две ствари верујем: Провиђење и дух Николе Тесле, ма колико то евентуалном читаоцу деловало сасвим неумесно….
Спасило ме је искуство Николе Тесле…У исто време ја сам, месецима, радио на оном што се овде зове Moara Parasita, и на оном што ће се једнога дана звати CADIS, ТРГОВЦИ СВЕТЛОСТИ
Знао сам да је у овом Рукопису најважнија песма, по којој је он и понео наслов, то сам схватио када сам се вратио другим пословима и занимањима.
Теслу је у сличним ситуацијама природа штитила дубоким сном.
(„Дошавши себи, схватио сам ужаснут да више нисам у стању да замислим призоре из свога живота, осим оних из детињства, оних првих којих сам био свестан. Зачудо, они су се појављивали пред мојим очима и били запрепашћујуће јасни, пружајући ми добродошло олакшање. Из ноћи у ноћ док сам се одмарао, размишљао бих о њима и све више ми се откривао мој ранији живот.Слика моје мајке је увек била главна фигура у поворци која се полако кретала испред мојих очију и жарка жеља да је поново видим ме је постепено обузела. То осећање је било толико јако, да сам решио да оставим сав посао и да удовољим тој жељи. Али, схватио сам да ми је сувише тешко да напустим лабораторију,па је прошло неколико месеци док нисам успео да оживим све утиске из свог живота до пролећа 1892…“ , в. у књ. Никола Тесла : МОЈИ ИЗУМИ, Музеј Николе Тесле, Београд, 1995, стр.69)
Свака песма у овом Рукопису заслужује извесно, макар и најнеопходније објашњење, да би се боље разумела, и да би се Целина боље разумела, јер је свака као кула из сна и читалац је удаљен од сваке, али за сваку неће бити дато објашњење.
Уз превод Елиотове ПУСТЕ ЗЕМЉЕ, Јован Христић је у једном краћем есеју (Летопис Матице српске, 1961, CXXXVII, 4 , стр. 336 – 343) цитирао речи Т. Мана („То је поглед који на појаве управља митски оријентисан посматрач, и ви свакако видите: тај поглед је иронично надмоћан, јер митско сазнање налази се овде само у посматрачу, не и у посматраном„) , у којима има истине, када је реч о методу који је Елиот увео у савремену светску поезију ХХ века… Стицајем околности
Елиотова ПУСТА ЗЕМЉА и овај рукопис скромно назван MOARA PARASITA, имају нешто заједничко као основну тему и прву песничку материју: Време. На крају MOARE PARASITE не појављују се Вампир и Вампировићи, личности митске које је аутор могао увести као Елиот Тиресију, већ опроштајни говор на гробу једне прерано умрле жене…
Један од главних мотива насловне песме и књиге јесте енигма смрти, путоши и нестајања, иако се често стихови дотичу и других ствари, који на први поглед немају везе са тим. Сваки човек покушава да реши енигму смрти, натприродног, и можда само понекад понеко доживи нешто што је у врло интимној вези са тим.
(Никола Тесла је имао сусрет са натприродним у време смрти његове мајке.„…Био сам потпуно исцрпљен од бола и дугог бдења и једне ноћи су ме одвели у неку зграду, два блока од наше куће. Док сам тамо беспомоћно лежао, помислио сам да је моја мајка умрла, док сам ја био далеко од њене постеље, сигурно би ми послала неки знак. Два, три месеца пре тога сам био у Лондону са својим сада покојним пријатељем сер Виљемом Круксом (…) у друштву у коме се расправљало о спиритуализму па сам био потпуно обузет тим мислима. Можда нисам обратио пажњу на остале, јер сам пажљиво слушао његове аргументе, пошто ме је то његово епохално дело о зрачењу, које сам читао као студент, подстакло да се посветим електротехници. Размишљао сам да су сада најповољније прилике за сагледавање енигме загробног живота, пошто је моја мајка била геније и нарочито ненадмашна у снажној интуицији. Целе ноћи сваки нерв у мозгу ми је био напет у ишчекивању, али ништа се није догодило до раног јутра, када сам заспао или се можда онесвестио и угледао облак са ликовима анђела чудесне лепоте и једног од њих како ме посматра са пуно љубави, а који постепено поприма изглед моје мајке.Привиђење је полако лебдело кроз собу и нестало, а мене је пробудила неописиво мила песма коју је певало много гласова. У том часу, био сам сигуран, не знам како,да је моја мајка умрла баш тада. И то је била истина. Нисам био у стању да појмим огромну тежину болног сазнања које сам унапред осетио и написао сам писмо сер Виљему Круксу док сам још био под утисцима и слабог здравља. Када сам се опоравио дуго сам тражио спољни узрок ове чудне појаве и на моје велико олакшање успео сам у томе, после много месеци безуспешних напора. Видео сам слику прослављеног уметника која представља једно од годишњих доба у облику облака са групом анђела који су, како се чинило заиста лебдели у ваздуху и то ме је снажно погодило. Све се то исто појавило у мом сну, осим привида моје мајке.Музика је допирала од хора из оближње цркве, у току ране ускршње службе, објашњавајући успешно све у сагласности са научним чињеницама.Догодило се то давно, и никада од тада нисам имао ни најмањи разлог да променим своје погледе у односу на психичке и духовне феномене, јер за то апсолутно није било никаквих основа. Вера у њих је природна последица интелектуалног развоја. Религиозне догме се више не прихватају у своме ортодоксном значењу, али сваки човек је склон да верује у неку врсту више силе. Сви морамо имати неки идеал који ће управљати нашим понашањем и који ће нас задовољити али није важно да ли је то вероисповест, уметност, наука или нешто друго, све док делује као нематеријална сила. За мирољубив опстанак човечанства у целини је битно да преовлада једно заједничко схватање.Пошто нисам успео да добијем било какав доказ у прилог тврдњама психолога и спиритиста, доказао сам на своје потпуно задовољство, аутоматизам живота, не само кроз стално посматрање појединачних поступака већ много уверљивије преко одређених уопштавања. Све ово је откриће које сматрам највећим тренутком људског друштва и на чему ћу се кратко задржати. Први наговештај ове запрепашћујуће истине родио се у мени када сам био врло млад човек, али много година све што сам приметио тумачио сам једноставно као случајност. Наиме, кад год су мене или неког коме сам био привржен, или дело коме сам се посветио, други повређивали, на посебан начин,који би могао најједноставније да се окарактерише као крајње ружан, осећао сам то као нарочит и неописив бол, који сам у потрази за бољим именом оквалификовао као „космички“ а убрзо затим редовно се догађало да су они који су наносили бол , лоше пролазили (….)
Наша тела су сличне грађе и изложена су истим спољашњим утицајима.Разултат тога су сличне реакције и усклађеност општих активности на којима се заснивају сва наша друштвена и остала правила и закони. Ми смо аутомати које потпуно контролишу силе средине, разбацавши нас уоколо као пампуре од плуте по површини воде, аутомати који су погрешно схватили резултујућу силу спољних импулса као слободну вољу. Наши покрети и друге радње служе очувању живота и мада изгледа да смо потпуно независни једни од других, ми смо спојени невидљивим везама. Све док је организам у одличном стању он реагује тачно на силе које га покрећу, али оног тренутка када настане неки поремећај у било ком човеку, његова снага за самоодржањем слаби. (….) Врло осећајно и посматрању склоно биће са својим високоразвијеним и потпуно нетакнутим механизмом који се понаша у складу са променљивим условима околине, надарила је природа трансценденталним механичким осећањем, које му омогућава да избегне опасности које су прикривене да би се директно уочиле. Када такво створење дође у контакт са другима, чији су управљачки органи потпуно несиправни, то чуло се јавља и он осећа „космички“ бол…..“ Н. Тесла, в. наведено дело, стр. 81 – 84)
I . L’ ISPIRAZIONE  Међу песмама овог уводног дела књиге има и једна написана давно: оне откривају донекле ауторову Инспирацију.
IIКЊИГЕ СНОВА  – Треба упознати све четири књиге снова, које су послужиле као предложак за песме овог циклуса, којима је била намера да упознају онај бескрајно замршени лавиринт у човеку.
IIIДУХОВИ ПУСТЕ ВОДЕНИЦЕ. Сликарка Милена Павловић Барили написала је у своје време неколико стихова: „Живим са мртвима / са лицемпреплављеним / сузама. / Смејем се. / Опружена по својој сенци / Осећам да сам близу. / Сат крвотока / Кочи све покрове до видика. / Пре него што одем / Неће нико моћи да прође…“, који, на најкраћи могући начин, оцртавају дух MOARE PARASITE, стравичне пустоши у чијој се чудесној тишини осећа дах спартанских војника који су једни друге истовремено проболи копљима…
IV. ТАПИЈА СА ДЕВЕТ ЗМАЈЕВА И СЛИКОМ ПСЕЋЕ СВАДБЕ – Није случајан известан књижевни „флерт“ у песми која носи овај круг са неким Бодлеровим песмама и схватањима: поезија се прозодијом додирује са музиком, јер се коренови прозодије заривају у људску душу дубље него штото иједна класична теорија каже„. Читав овај рукопис открива тајанствену и непознату прозодију српског језика. Поезија може опонашати (додирујући музичку уметност и математичку науку) „хоризонталну линију, праву линију која се пење, праву линију која се спушта“. Поезија овде често иде у спирали, или у цик – цак линији. Поезија је овде ојачала своју стару везу са„уметностима сликарства, кухиње и козметике због могућности да изрази сваки осет пријатности или горчине,блаженства или страхоте, спаривањем одређене именице са одређеним придевом,сличним или супротним“. Овај циклус и читав овај рукопис поседује извесну дозу оне бодлеровске „божанске неосетљивости“: песник је одолео својој жељи да се допадне савременицима, и није упућивао подла ласкања демократији…
V. L’ ISPIRAZIONE, 2 –  Све песме овог круга израз су пригушене носталгије, и њихов је знак гнездо са јајима, орао кликташ, тмурна небеса, камење и далека слика Пусте воденице, како оне коју сам упамтио, тако и оне далеке из предања. Не појављује се фигура Мајке, чуварице огњишта, већ лик Оца, памћење које ће надживети све…
МОАРА ПАРАСИТА – а) Стихови на талијанском пожаревачке сликарке Милене Павловић – Барили (в. М. Б. Протић, МИЛЕНА ПАВЛОВИЋ БАРИЛИ, Центар за културу Пожаревац, 1990, стр. 111)
б) „Све то беше Лукићско“, види у сепарату Ант. Лазића: НАСЕЉАВАЊЕ И РАЗВИТАК НАСЕЉА У СРЕДЊЕМ И ГОРЊЕМ ПЕКУ (Гласник Географског друштва, Београд, 1939) : “ ИШЉЕНОВАЦ лежи на изласку клисуре и изван звишког басена, али административно припада Звижду и економски је упућен на Кучево. Село је старијег постанка, али у животу његовом нема непрекидности. Расељено је почетком XVII  века и поново насељено крајем истог века, али је опет расељено око 1720 године. Мишљеновац се убрзопочео поново насељавати, и већ 1733 године у њему је било 17 домова Срба и Влаха.Обновили су га Срби и у породици Црностокинаца (славе Св. Ђурђа) очувало се врло живо предање о њиховом претку Црном Стоки који се доселио у Мишљеновац крајем XVII века из полимских Васојевића. Црни Стока се није дуго задржао у Мишљеновцу, већ је као сточар често мењао место. Прво се преселио у блиско село Душманиће, а одатле је прешао у суседно село Клење, затим у Раброво, па у Триброд и на послетку се задржао у Великом Градишту. Овде се завадио са спахијом и побегао у хајдуке. (….) У исто доба доселило се и неколико влашких породица из Баната… (…) Ове су влашке породице упале у српску средину и помешале се са српским живљем, што је утицало на њихов карактер, обичаје и начин живота. Постепено су преиначавали своје особине и прилагођавали сеначину живота и обичајима српског живља. Примили су прво славу да би и они могли позивати и гостити своје суседе Србе, а постепено су усвајали и друге српске обичаје. Кроз генерације су заборавили свој матерњи језик, те им је тиме ишчезла најкарактеристичнија особина; данас једино предање, везано за ове породице, указује на њихово влашко порекло. Са истом струјом влашког становништва доселило се доста и српских породица из Баната, и населило се по местима где је поред простора за стоку било и земље за обрађивање. Власи су ређе бирали оваква места, јер су се бавили више сточарством, нарочито овчарством, а слабије земљорадњом; они су због тога радије ишли уз Пек у планинске крајеве и бирали средину сличну свом старом крају. (….) После аустријске окупације,затим крајем XVIII и почетком XIX века, када је настало врење у Србији и побуна против јаничара, појавила се јака струја досељавања из источних крајева Србије. Поход против Пазван-Оглуа у Видину, који није успео, изазвао је такођедосељавање многих породица из околине Видина, Крајине и Тимока. Ово су били више земљорадници, који су се радије насељавали на местима где је било више земље за обрађивање, док су ређе ишли уз Пек у планинске крајеве. У то су се доба доселили из околине Зајечара преци Лукића (славе Св. Аранђела) и населили прво у селу Нересници, где их је природа штитила од турског зулума. Доцније су се преселили у Мишљеновац, где је било више земље за обрађивање и где је природа слична природи њиховог старог краја. Иако су побегли од турског зулума из свог старог краја, он их је и овде нашао и натерао једног члана ове породице, Рајка, да се одметне и да хајдукује по мајданпечким планинама. Због тога су Лукићи морали често мењати места, да би заварали траг Турцима; вратили су се у Мишљеновац тек пошто су Турци ухватили хајдука Рајка и обесили га недалеко од Мајдан-Пека. И данас се место где је обешен Рајко зове Рајково, а речица у близини Рајкова река…“ , стр. 29 – 30 )
ЕНГЛЕСКИ ПАЦИЈЕНТ: покушај да се према истоименом филму „ухвати“ понешто од збиље фантазмагоричне стварности времена када је добар део овог рукописа и настајао.
Стихови:
а) Рајнера Марије Рилкеа из песме РЕКВИЈЕМ ЗА ГРОФА ВОЛФА ФОН КАЛКРОЈТА (Београд, Просвета, стр. 104, 106) : “ Не стиди се кад окрзну те мртви, / остали мртви, што су истрајали до краја. (Крај – шта значи то?) Свој поглед / узвраћај њима, мирно, како то / обичај иште, и не стрепи даћеш / необично толико бити нашим / туговањем оптерећен да њихов – поглед на себе скрећеш“
б) Стефана Малармеа из ИРОДИЈАДЕ ( в. у књ. ПЕСМЕ, Култура, Београд, 1970, стр. 48 ): „За себе, за себе, да, ја цветам сама! / Ви то знате, баште драгуљне, пропале / Бескрајно у умне блиставе провале, / Непозната злата, чији сјај још дремље / Древан под сном црним првобитне земље, / Ви, стене где очи ко накити живи / Посуђују светлост мелодичну, и ви / Метали од којих коса ми је млада / Пуна кобног светла и тешкога склада!…“
в) Георга Тракла из Песме човека који је узео опроштај ( в. у књ. САН И ПОМРАЧЕЊЕ, Просвета, Београд, 1973, стр. 158): „…Зелене шуме / окупишесе увече око тиших колиба ; / кристалне испаше срнине.“ „…и летње цвеће што лепо звони на ветру. / Засутонило се већ чело човеку замишљеном“
г) из ПЕСМЕ О СИДУ, „Ево ти овде злата и сребра, / пуна једна чизма да јој нема мане ; / у Светој Марији у Бургосу платите хиљаде миса, / што претече дајте мојој жени и мојим кћерима, / нека се моле за мене и дању иноћу ; / ако им поживим, оне ће бити богате госпе“ (ИЦС, Београд, 1975, стр. 45 -46)
ЛАМЕНТ НАД КУЋОМ СВЕТИХ РАТОВА – ова елегија завршава се стиховима једне руске обредне народне песме, преведене из књиге Обредне руске свадбарске песме Сибира (ОБРЈАДОВИЕ ПЕСНИ РУССКОЈ СВАДБИ СИБИРА, „Наука“, Сибирско одељење, Новосибирск, 1981, стр. 99). Са Кућом светих ратова опрашта се једна девојка – могла је то бити иАријадна Ефрон, ћерка Марине Цветајеве, која је тамо у Сибиру провела неке године, знајући колико је у неким временима страшно бити истински песник.
Већина песника (говорим о оним најбољим) обично појма немају о величини и дубини песничке снаге, којој је по величини и дубини равно једино читаочево памћење: памћење оног читаоца који је у свом бићу истовремено и лабуд, и рак и штука…
Ова књига се никада неће моћи објаснити до краја, јер онај који ју је стварао осећао се мозаички: као лабуд који тежи облацима, као рак који иде унатрашке, као штука која вуче у мутну дубину – и све то у једном бићу. Вероватно је Емерсон у праву када је једном приметио да је поезија била написана пре свију времена: и вероватно продрети у оне регионе, где је ваздух музика, где је сан истина, значи чути понеку од тих првобитних мелодија и вреди покушати и записати. Речи и песме су сасвим индиферентни облици божанске енергије… Фантазија, која тече, која се не мрзне, изузетно је важна, а најважније је не зауставити се код уобичајених значења речи или појмова, него их употребити за своје нове мисли…
        ЛеЗ 0006105 

Нема коментара:

Постави коментар

COMPLETARIUM

Сазвежђе З уз подршку - WordPress-a

ЗАВЕТИНЕ+

"Људи месечеве светлости" - online


KOGITO KLUB

online izdanje istoimenog veb sajta


My Opera

Руј. Рајско дрво Звижда


UERKA

ДРУГА СРПСКА РЕНЕСАНСА online


АЛАЈБЕГОВА СЛАМА

Друга друкчија незнана, Србија.Изравнања


Алманах

за живу традицију, књижевност и алхемију, I , 1998.


Амблем

Амблем тајног писма света


БОБОК, БОБОК, БОБОК

Дневник писца 1873.


Баксузи, намћори, угурсузи, јуродиви...

Јуродиви бога ради


ВАСЕЉЕНСКИ ЛИСТ

Новине Едиције Заветина


ВИНАВЕРОВ СОКАК

Пантологија пеленгирике. Изводи и друго- (Канал ФИЛТРА)


ВРЗИНО КОЛО

Магазин ФАНИКА


ГРАБАНЦИЈАШ

SERBIAN PRESS EXPRESS : Вести из отаџбине и расејања


ДУХ МРТВИХ ПЕСНИКА

Живљи је од духа живих


ЕCUMENICAL NEWSPAPERS

...


ЗАВЕТИНА

ПОСЕБНА ПОРОДИЧНА ЗАВЕТИНА (тзв. Мала заветина, Први петак после Тројице)


ЗАВЕТИНЕPress

Лист о занимљивим стварима: против разних саблазни


Златни Расуденац

Лист за антибирократску књижевност и критику


КЊИЖАРА ПИСАЦА

"УМЕТНОСТ МАХАГОНИЈА" (Антикварница ) - (рас)продаја књига и часописа, нових и старих, рукописа


КОМПАС

Даба Шон. Да Баш Он


КОРЊАЧА

Кључ за одкључавање зарђалих...


МАГАЗА

Концентрични кругови: непозната Србија


МЕЂУПРОСТОР

dans l'espace entre, пространство между, utrymme mellan, ruang di antara , plass i mellom , espaço entre elas, spaco en inter, Zwischenraum


Мајмунска завера

По Шкловском


НЕОБЈАВЉЕНИ РУКОПИСИ

Понор, провалија, бездан, јаз


ОПАЛО ЛИШЋЕ

Песме отпале из антологије "Несебичан музеј"


ПАМУК

Non, Je ne regrette rien


ПЕСМЕ ИЗ РОМАНА

Бела Тукадруз: ЖУТО ЦВЕЋЕ СА СПРУДОВА СА ПЛАВИМ ЗЛАТОМ


ПИСМА

ЗАВЕТИНАМА, почев од лета 2011


ПРВА СРПСКА РЕНЕСАНСА

"Сузовци", лист, (покренут у) пролеће 2007.


ПРЕТЕЧА

претеча тефтера


ПРОТИВОТРОВ

Лов на слонове:новости београдских "Заветина"


ПРУГА

„железничка линија 45. упоредника“: Бордо-Лион-Милано-Загреб-Београд- Пожаревац - Мишљеновац - Кучево - прелаз преко Дунава на Ђердапу – Крајова – Одеса


Пелазгион

Библиотека ЦАРСКИ РЕЗ online


Путеви Србије

Водич за (непо)колебљиве и радознале духом


РЕЛИГИЈА ПОЕЗИЈЕ

Ковчег безразложних успомена


РЕНЕСАНСА

Српска ренесанса


САЛАШ СЕВЕРАЦА

ЗАВЕТИНЕ:Ми


СУЗ

Mагазин Групе "Сузовци"


СУРБИТА(р)

Библиотека Прототипа


Сазвежђе Мирослава Лукића

Најважније о Бели Тукадрузу (алиас М. Лукићу)


Себични музеј

Једна од скривених антологија "Несебичног музеја"


ТРЕЋА СРПСКА РЕНЕСАНСА

Магазин Севераца